Parola – čistoća je pola zdravlja – danas se ne dovodi u pitanje. Ali kako se razmišljanje o higijeni menjalo tokom istorije?
Još u antičkom vremenu mnoge civilizacije imale su javna kupatila. Terme – javna kupatila u Rimskom carstvu mogli su da koriste svi, bez obzira na stalež i status u društvu. Osim što su javna kupatila u antičkom dobu predstavljala izvor higijene, bila su povezana i sa principom hedonizma.
Terme – javna kupatila u starom Rimu
Već u 4. i 5. veku počelo je da se menja mišljenje o higijeni. Hrišćanska crkva je počela da zabranjuje javna kupatila, pogotovo ona u kojim su mogli da se kupaju muškarci i žene zajedno. Ipak je i dalje propagirano redovno kupanje i održavanje lične higijene.
Sledeće što se promenilo jeste poimanje šta je dozvoljeno a šta ne, odnoso šta je greh a šta nije. Prva zabrana bila je vezana za način kupanja, jer je crkva zabranila kupanje bez odeće. Osim toga, crkva je počela da propagira i mišeljenje kako je kupanje nemoralna i promiskuitetna aktivnost jer predstavlja uživanje u nečistim strastima.
Nakon što je kupanje postalo nemoralno, prema mišljenju crkve, počelo je da se veruje i da kupanje može biti uzrok različitih bolesti, pa čak i smrti. Istraživanje iz 16. veka kupanje opisuje kao proces u kom se telo zagreva, pore se proširuju čime se slabi organizam, čime se stvaraju uslovi za prenos različitih bolesti koje mogu dovesti i do smrti.
U jednom periodu u istoriji, pripadnicima nižih klasa u društvu higijena je spala samo na umivanje, ispiranje usta i pranje ruku. Čak se i umivanje retko obavljalo, jer su se plašili kontakta vode sa očima, kako ne bi oštetila vid ili poruzrokovala kataraktu. Pripadnici viših društvenih klasa držali su higijenu na neznatno višem nivou – kupali su se oko pet puta godišnje.
Osim što se mišljenje o higijeni razlikovalo tokom istorijskih razdoblja, razlikovalo se i među društvenim klasama, ali i između naroda. Narod koji je živeo na delovima sadašnje Rusije kupao se jednom mesečno, a u Evropi se to smatralo nekom vrstom perverznog ponašanja.
Postoji priča da je Luj XIV imao čudan režim higijene. Naime, njemu su lekari savetovali da se što ređe kupa, kako ne bi narušio svoje zdravlje, pa se on zbog toga okupao samo dva puta u toku svog života. Ovu priču prati i neprijatan miris koji je širio ovaj vladar.
Na gotovo isti način je higijenu održavala i španska kraljica Izabela I, koja se, navodno, okupala samo kada se rodila i na dan svoje svadbe.
U srednjem veku mnogi vladari – pripadnici aristokratije kupanje su zamenili parfemisanjem. Na ovaj način kamuflirali su neprijatan miris prouzrokovan nekupanjem. Muški predstavnici aristokratije u to vreme su svoj neprijatan miris sakrivali nošenjem vrećica mirisnog bilja između slojeva odeće, dok su žene često koristile mirisne pudere.
Higijena se na nivo na kom je bila u antičko doba u Evropi vratila tek polovinom 19. veka, do kada je vladala apsolutna nehigijena.