Poznato je da su Sumeri kuvali pepeo i biljnu ili životinjsku mast kako bi napravili gustu smesu za čišćenje. Slični recepti za sapun od alkalnih soli i biljnih ulja pronađeni su na egipatskim papirusima oko 1.500. godine pre nove ere.
Stara rimska legenda kaže da su žene koje su živele na planini Sapo otkrile sapun kada je kiša, slivajući se, pomešala glinu iz zemlje, životinjsku mast i trunje. Rimski istoričar Plinije odbacuje ovu tezu i sapun kao izum pripisuje Galskim i Germanskim plemenima.
Kada su varvari osvojili Rim, upotreba sapuna je značajno opala. Pri tom je i Katolička crkva poredila kupanje sa hedonizmom koji se povezivao sa paganstvom, pa su ovakve okolnosti dovele do širenja kuge.
Krstaši su recept za Alepo sapun doneli s Bliskog istoka u Evropu. Izrada ovog predmeta za higijenu je u 11. i 12. veku procvetala u Španiji, gde su španski muslimani pravili Kastiljanski sapun, dok su se po francuskoj recepturi za Marsejski sapun mešali morska voda, maslinovo ulje i pepeo.
Sredinom 19. veka, proizvodnja sapuna bila je na vrhuncu i imala je veze sa razvojem marketinga. Jedan od najvećih proizvođača sapuna "Proktor i Gembl", dosetili su se da upakuju sapun u primamljivu ambalaža, što je posebno doprinelo da se njegova uporeba poveća.
Danas, sapun se izađuje kroz tri faze. Prvi je proces sapunifikacije, gde dobija mešavina vode i glicerina, potom se ova masa suši kako bi se smanjio procenat vode i na kraju se dodaju esencije i boja i drugi aditivi.
Međutim, danas osim čvrstog postoji i tečan sapun, kao i sredstva za dezinfekciju ruku. Stručnjaci preporučuju korišćenje čvrstog sapuna, jer otklanja najveći broj bakterija.